Уведен је хемијски састав уља, а напоменуто је да трансформаторско уље мора имати хемијску стабилност, односно отпорност на оксидацију и отпорност на распадање. Претходни захтев је укључен у стандард БС148, који специфицира границе за муљ и киселинску вредност, а процес разлагања различитих електричних изолационих уља је у основи исти. Због тога стандард БС148 не наводи индекс разградње трансформаторског уља. У ствари, стандард БС148 покушава да одреди још два хемијска својства: једно је да обезбеди одсуство малих количина штетних једињења, што се може објаснити ниском почетном киселином; Друго, не садржи корозивни сумпор.
1. Перформансе отпорности на флуор
Повећање седимента и киселинске вредности повезано је са процесом оксидације. Рани технички прописи то нису схватали, нити су сматрали да би високе киселинске вредности могле имати штетне последице. БС148:1923 наводи тест стабилности антиоксиданса, који само ограничава стварање талога. Међутим, предвиђено је да киселинска вредност новог уља достигне 2,0мг (КОХ)/г, што је четири пута више од киселинске вредности сада отпадног уља.
Тренутни тест оксидације БС148 укључује стављање 25 г узорка уља који садржи метални бакар као ефикасан катализатор за оксидацију на 100 степени Ц и пропуштање кисеоника током 164 сата. Уље се затим хлади у мраку 1 сат, разблажи са н-хексаном и остави да одстоји 24 сата. Током овог периода ће се таложити дубље оксидовани производи, који се могу одвојити и измерити. Преостали раствор н-хептана се може користити за мерење киселинске вредности. Комбиновањем ове две вредности може се ефикасно одредити оксидациона стабилност уља.
2. Нова вредност олеинске киселине
Почетна киселинска вредност, такође позната као вредност киселинске вредности, разликује се од киселинске вредности након оксидационог испитивања. Неки људи сада верују да више није потребно укључивати киселинску вредност као испитни предмет, јер у нормалном процесу рафинације киселинска вредност може да се смањи на занемарљив ниво. Међутим, то је заиста тест контроле квалитета који може доказати да уље није контаминирано. Технички стандарди признају да је тешко обезбедити апсолутну незагађеност, али упркос томе, они и даље наводе веома ниску киселинску вредност од 0,03 мг (КОХ)/г. Киселе супстанце могу контаминирати уље, али се не могу тачно одредити. Они су између цикличних и органских киселина, при чему је прва присутна у нерафинисаној сировој нафти, а друга настаје оксидацијом током процеса рафинације.
Према томе, потребно је узети у обзир методе за квантитативно одређивање вредности олеинске киселине. Већина стандарда за изолационо уље користи милиграме калијум хидроксида који су потребни за неутрализацију 1 г уља да би се представила киселинска вредност [мг (КОХ)/г]. Основа за утврђивање методе испитивања киселинске вредности је метода неутрализационе титрације. Приликом титрације користи се растварач способан да раствори киселе компоненте у уљу, а за неутрализацију титрације користи се стандардни алкални раствор. БС2000 Део 1 наводи да је крајња тачка титрације назначена променом боје додатог индикатора. Овај индикатор је органска супстанца која мења боју када прелази из киселе у базичну.
3. Тест корозивног сумпора
Понекад се назива и тест промене боје нечистоће сумпора и бакра. БС148:1972 има строже прописе. То укључује потапање и полирање бакарних лимова у уље на 140 степени, стављање у азот на 19 сати, а затим преглед бакарних лимова. Ако бакарни лим потпуно или делимично постане тамно сив, тамно браон или црн, то указује да уље садржи корозивни сумпор. Претходна верзија расправе о овом питању била је да савремени трансформатори кваре трансформаторско уље због тога што сумпор долази у контакт са бакром током рада. У стварности, ова ситуација је заиста ретка. Међутим, 2000. године појава корозивног сумпора изазвала је кварове трансформатора. У то време, постојали су бројни извештаји који су указивали на то да су многи кварови трансформатора били узроковани овим, због чега је било неопходно спровести-дубина истраживања и ригорозно тестирање да би се открило присуство корозивног сумпора у уљу.
4. Садржај влаге
Иако стварни садржај влаге не може представљати хемијску особину, општа хемијска испитивања укључују тестове садржаја влаге. Растворљивост воде у трансформаторском уљу је изузетно ограничена. Има опсег растворљивости (30~80) * 10-6 на 20 степени. Што је већи садржај ароматичног угљоводоника у уљу, већа је растворљивост у води, а што је виша температура, већа је и растворљивост.
Присуство слободне воде може смањити електричну снагу уља. Када се вода раствори у уљу, готово да нема штете за уље. У овом случају, изолациони папир има велики афинитет према води, а када дође у контакт са уљем и достигне равнотежу са растварањем у води, садржај влаге у изолационом папиру је много већи од оног у уљу. Дакле, главна сврха постизања веома ниског садржаја воде у уљу је контрола садржаја воде у папирној изолацији.
Претходни тест за одређивање присуства слободне воде у уљу био је слушање звука "труба, хук". Убризгајте малу количину уља у плитку чашу и брзо је загрејте благим пламеном. Сврха је да се слободна вода загреје изнад њене тачке кључања пре него што се раствори у врелом уљу. Када се мале капљице воде у трену прошире у водену пару, производе звук "трубе, трубе".
Верзија БС148 из 1972. је први пут предложила метод Карла Фишера, који је детаљно описан у БС2511. Овај експеримент је веома сложен, али неки људи тврде да његова поновљивост може да достигне 2 * 10-6. У верзији из 1984. овај метод је и даље задржан, али је прихватљив ниво експериментисања мало смањен.
